Život - I deo

Kao srča od stakla razbijene flaše,
I nakvašeni beton od sinoćne kiše,
Kao deca što samo mraka se plaše,
Tako puklo je i ovo srce, jer više nije naše

Pijan se tetura, po mraku, ne zna ni sam gde je,
Pada, pa se diže, opet plače, pa se smeje,
A krici njegove duše dišu košmarima bura,
Ljudi se bude, svesni da nešto stravično kraj njih prohuja,

Ali to je prošlo, povratak u tišinu i blagostanje,
Samo on i dalje nosi tu bol, drugi se vraćaju na spavanje,
On se prepustio, voleo, on je dao celog sebe,
Sada plače-"Bolje da me je ubila da me reši bede!",

Njegova savest ne postoji, on svoj moral je izgubio,
Zbog tuge, večeras njega alkohol je popio,
Crnilo u glavi, mračne ideje uzimaju maha,
On vidi jednu devojku, zločin dolazi bez straha,

"Ti si ista kao ona koju sam nekada voleo,
U stvari, ti si ona, ja te i dalje nisam preboleo!",
Vadi flašu iz svog džepa, kao munja hvata nju za vrat,
Poslednje svetlo se gasi, mrak i smrti dah,

Razbija flašu, poslednju ružu da joj pokloni,
Oštricom grebe je po čelu, samo kosu da joj skloni,
Poslednji pogled. Pucanj! Krv prsnu po njenom licu,
On pade, a mrak stvori momka koji je ubio ubicu.