Život - III deo

Kao srča od stakla razbijene flaše,
I nakvašeni beton od sinoćne kiše,
Kao deca što samo mraka se plaše,
Tako puklo je i ovo srce, jer više nije naše

Šutirao je loptu, igrao se i smejao,
Samo svoje drugare on je tada gledao,
Znao je da je sunce, i dok traje dan,
Bio je uveren da je sasvim bezbedan.

Zalazi sunce, strah lagano navire u njemu,
Oprašta se od drugova, već zna tu bolnu temu,
Kada ga pitaju -"Gde ćeš?", a on nema šta da kaže,
Ne ostaje mu ništa drugo, nego i njih da laže,

Dolazi kući, lažno srećan, još lažnije nasmejan,
Ljubi svoju majku, koja se pravi presrećna,
Onda čuje taj glas, on brzo beži u sobu,
Majke vrištanje i plakanje, označilo je borbu.

Od majčinog plača poneki udarac se čuje,
Kroz odškrinuta vrata, video ga je kako prestaje,
Čuo je korake, odmaknuo se, mislivši -"Evo ga! Tu je!"
Otac ušao je u sobu, zidovi su krenuli da bruje,

Oluja pesnica, ogromne, tamne senke,
Dete palo je na pod, straha zaigraše zvečke,
Plakavši da boli, samo zatvorio je oči,
Jer taj bol i suze i sutra uveče će doći