Život - II deo

Kao srča od stakla razbijene flaše,
I nakvašeni beton od sinoćne kiše,
Kao deca što samo mraka se plaše,
Tako puklo je i ovo srce, jer više nije naše

Gledao je kroz proz, kapi kiše natapale su sve,
Zbog nje, samo zbog nje, kao starac izgledao je,
A bio je mlad, mnoge ljubavi su ga pratile,
On menjao bi svaku, zbog ove najvrednije,

"Vreme i ja smo nervozni", mislio je on,
"O, Bože, hoće li pozvoniti taj telefon?",
I on u tom trenutku zazvoni, on se javi,
Njen plačni glas, taj otrov u njegovoj glavi,

Par rečenih stvari, slušalica se spustila,
On izlete napolje, kiša je i dalje lila,
Upalio je kola, u žurbi nije vezao pojas,
Sat mu reče da kasni, on je dodao gas,

Dok bandere su se nizale, znoj mu krenu niz lice,
Osmeh -"Blizu sam!", oči kao dve sijalice,
-"Još samo ulica do kraja!", a zeleno se gasi,
Žuto! Crveno! On se tada čak ni ne uplaši,

Nešto omete mu pažnju, telefon zazvonio je tad,
On spusti glavu dole, sirena prepade ga sad,
Uzaludna sreća njemu zamaglila je strah,
On brzo podiže glavu i tada nastade mrak.

Leš, miris benzina i težak smrad paljevine,
Delovi kamiona i automobila, okolo razbacane gume,
U ruci mrtvog mladića telefon sa porukom ispisanom,
"Postao si tata, sad ponosi se svojim sinom"